Онлајн пародија

Стиче се утисак да су многи учитељи и учитељице онлајн наставу схватили као распуст (за себе), са обавезом да једном или евентуално неколико пута дневно пошаљу неки материјал родитељима ученика, и потом њима препусте рад са децом

(Срђан Печеничић)

Ујутру вам преко „Вајбер групе”, која окупља родитеље ученика неког одељења, од учитеља или учитељице стигне неколико сликаних страница из уџбеника (који иначе имате и, ако је већ то модел „рада”, довољно би било навести бројеве лекција или страница). Или преко платформе „Гугл учионицa” од њих добијете пар задатака. У наставку дана на вама је да организујете рад свог детета, са њим учите (ако ништа друго објасните му материју) и на крају проверите новостечено знање. Да би вам последње било „олакшано”, преко већ поменуте групе стигну вам и решења задатака (понекад и нетачна). На томе се завршава уобичајени контакт са, на пример, учитељицом.

Да ли је описано стварно онлајн настава? Наравно да није. То може да буде само њено карикатурално схватање. Истинска настава те врсте подразумева предавања и друге видове рада са ученицима (студентима) преко неког програма за онлајн састанке (нпр. „Зум” или „Гугл мит”) и размену информација, додатног материјала и консултације преко виртуелне учионице („Гугл класрум”). Такав приступ наставном процесу са дистанце захтева константан рад свих који су у њега укључени, али омогућава и постизање најбољих резултата. Он је, после почетне збрке изазване изнуђеним брзим преласком на онлајн наставу услед пандемије короне, већ током прошле године постао уобичајен на Филозофском и, колико знам, другим факултетима Београдског универзитета.

Када се ради о основној школи у коју иде мој син али и другима о којима сам нешто сазнала (не тврдим да је свугде тако), ствари су током минулог „онлајн раздобља” стајале као на почетку овог текста. Колико знам донекле је боље стање са средњим школама, али када су у питању нижи разреди основних школа, из мог искуства произлази да су ретки позитивни изузеци. Стиче се утисак да су многи учитељи и учитељице онлајн наставу схватили као распуст (за себе), са обавезом да једном или евентуално неколико пута дневно пошаљу неки материјал (макар и реда ради већ поменуте фотографије лекција) родитељима ученика, и потом њима препусте рад са децом.

Када је већ тако – а у случају школе у коју иде моје дете и неколико суседних документовано тврдим да јесте – веома ме чуде па и љуте резултати анкете коју је спровео портал „Нова економија” о последицама „здравствене кризе на образовање”. Према њима готово 65 одсто анкетираних наставника родитеље препознаје као „камен спотицања” у онлајн наставном процесу (наводе проблеме у комуникацији и сарадњи са њима) и сматрају да због додатног рада заслужују посебну финансијску надокнаду (гле чуда они, а не родитељи – силом прилика учитељи).

Пошто са колегама редовно држим права онлајн предавања и на друге начине радим са студентима, дајем себи за право да кажем да то не стоји и када се предаје како треба. У новонасталим околностима само обављамо, онако како можемо, посао за који смо плаћени. Суочавамо се са новим проблемима али то је случај и са многим грађанима који реализују друге послове. Да не говорим о пословним људима чије делатности су – основано или не – одлукама надлежних до даљњег онемогућене, и то без икакве надокнаде.

Неосновано је, да још једном то кажем, у тешкој ситуацији у којој се налазимо очекивати додатну надокнаду за посао који смо дужни да обављамо. Штавише, дрско је и помислити на тако нешто када се посао не обавља на адекватан начин. А међу анкетираним сумњам да нема учитеља и учитељица који су оналјн наставу схватили на накарадан начин као што је случај у школи у коју иде мој старији син. Но, не треба кривити само њих. Још више су одговорни директори школа и надлежни у Министарству просвете. Лако је просипати разне фразе о онлајн настави, треба се потрудити – организовањем адекватне подршке али и контроле – да она заживи. И то не негде, већ свугде!

Далеко смо, нажалост, ми од тога. И то после годину дана суочавања са ковидом 19. На многим пољима, чини се, није учињен ни корак напред. Част онима који свој посао раде савесно (а сигурно нису ретки учитељи који то самоиницијативно чине), али систем је подбацио. Светли примери су индивидуални, а недостаци који су избили на површну у вези са онлајн наставом у нижим разредима основних школа (што би се верујем поновило да се на њу поново прешло) системске су природе. Систем мора да обезбеди да посао на задовољавајући начин одраде и они који немају довољно савести да то сами ураде. То није постигао!

Уверена сам да је већина учитеља и учитељица спремна да посвећено учествује у онлајн настави (која мора вишеслојно да буде организована како би на неки начин праћење наставних активности било омогућено и ученицима који немају потребне техничке могућности или из објективних разлога подршку родитеља, али то је већ друга прича). Само неко добронамернима и савеснима треба да помогне, као што мора и онима који то нису да другачије подстакне на рад. Када свега тога нема превлада став: „што да будем луд и радим оно што други не раде”. Уместо да буде обрнуто тј. да одговорни намећу стандарде!

Лоши примери су заразни. Како гласи стих једне познате песме: „То је наша природа и друштво”. Да не будемо необјективни, није тако само код нас и у региону, већ свугде где систем не функционише како треба. То, поготово на просветном плану, не смемо више да игноришемо сада када се у старијим разредима основних школа поново прелази на онлајн наставу а разматра исти сценарио и за млађе разреде. Најгоре би било да борбу против великог одлива „мозгова” из Србије водимо тако што их више нећемо ни „стварати”.

 

Аутор:

Милица Весковић Анђелковић

Извор: Политика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.